Zašto privatni fakulteti nikad neće biti priznatiji nego što jesu

You may also like...

10 Responses

  1. kiza says:

    Ja zaposljavam ljude u Srbiji vec 17 godina, uglavnom mlade, ljude “sad izasle sa fakulteta”. Oblast je IT, programeri, dizajneri, administratori … i mogu da kazem sledece
    – PMF – ljudi su jako losi
    – FON – ima odlicnih a ima jako losih (po pravilu ovi odlicni studiraju dugo i imaju lose ocene)
    – ETF – uglavnom su odlicni
    – RAF – potpuno beskorisni
    – FMK Singidunum – ima odlicnih a ima beskorisnih

    tako da, privatni/drustveni, mala je razlika, uglavnom niko na fakultetu (osim ovih sa ETF-a) ne dobije od samog fakulteta neko realno upotrebljivo znanje iz struke i sve se svodi na kolicinu samostalno stecenog znanja i iskustva.. Ono sto je tuzno je da PMF i FON koji imaju programerske smerove proizvode uglavnom neupotrebljiv kkadar :(

  2. Maric Dragan says:

    Potpuno saglasan …..

  3. Igor Manjencic says:

    Kizo, ne možeš ni da očekuješ dizajnere i administratore sa FONa jer se to na FONu ne radi. Programiranje se radi slabo tako da su FONovci jedino dobri kao IT menadzeri ali da moraju kroz IT dodatno da prodju. Ima i programera ali to je individualno.

  4. Kolega sa FON-a says:

    1. Cilj uprave FON-a nije stvaranje profita? Misliš li da je nekoga tamo briga da li ćeš ti nešto da naučiš?

    2. A FON mogu da upišu svi, bez obzira na finansijsko stanje, jel? Ista je bre situacija, oni koji imaju pare mogu da upišu FON, osim ako su odlično uradili prijemni, bili u srednjoj školi sa niskim kriterijumima itd. A čak i ti koji su upisali fakultet na teret budžeta vrlo lako mogu da padnu na samofinansiranje. Takođe, i na privatnim fakultetima postoje stipendije odnosno plaćeno studiranje za određen broj najboljih učenika i kasnije studenata, samo je taj broj mesta manji nego na državnim fakultetima, ali, dakle, moguće je i privatni fakultet studirati besplatno ako si dovoljno dobar (dakle, isto kao na FON-u). Takođe, ove godine (2012/2013), prva godina studiranja na Megatrendu je potpuno besplatna, a inače, cene školarina na Megatrendu i Singidunumu su uglavnom za sve fakultete po 1500 evra, što je tek nešto malo više nego na FON-u.

    3. Pre svega, postoje i državni fakulteti čija je školarina viša od 2000 evra. Drugo, iz godine u godinu na privatnim fakultetima se forsira sve viši kriterijum, a ono što je još bitnije za ovu poentu, na državnim fakultetima se dešava potpuno obrnuto, tj. iz godine u godinu se smanjuju kriterijumi, uglavnom iz istog razloga koji si naveo u svom argumentu, studenti (i pre svega roditelji) očekuju da se ispiti polažu, kad se već daju tolike pare.

    4. A državnim fakultetima nije u interesu da ne odustaneš? Posebno FON-u? Svi se bre bore za poslednju paru. I sam znaš da bi ti na FON-u dušu uzeli, samo da ti isprazne novčanik. Tako da, naravno da im je u interesu da imaju što više studenata, otud i širenje prostora na FON-u u vidu dodatne zgrade (hm, baš se pitam, odakle im pare za tu novu zgradu). I naravno da im je u interesu da izgube što manje studenata, tako da će te na FON-u vrlo rado pustiti da postaneš “izuzetak” (u moru izuzetaka), uz molbu koju napišeš za 1 minut i pare koje pljuneš iz novčanika, koji su tvoji roditelji teško zaradili.

    5. Ne bih se u potpunosti složio sa ovim argumentom. Sve je individualno, zavisi od osobe do osobe ko je kakav. Odnosno, ne znači da nema ljudi takvog opisa i na FON-u, štaviše, poznajem ih dosta. Znam i određen broj studenata FON-a koji su, izvinjavam se, ali moram tako da kažem, jednostavno glupi i neobrazovani, sve ispite polažu tako što napamet nabubaju sve i posle nedelju dana nemaju blage veze šta su pročitali. Istina je da se oni trude i da su odgovorni po pitanju svojih obaveza (što je odlična poslovna osobina), ali, jednostavno, na kraju školovanja imaće papir koji tvrdi da oni nešto znaju, a neće imati veze s vezom (ne kažem da tako nije na privatnim fakultetima). I, što je najgore, onda taj neko ko je završio FON sa dobrim prosekom treba da ima prednost pri dobijanju posla koji neće umeti da obavlja i biće potrebno puno vremena i novca poslodavca da bi osposobio tog radnika, dok neko ko je npr. studirao Singidunum i ofrlje davao ispite, ali tokom sve 4 godine je npr. samostalno programirao na kompjuteru i radio povremene projekte/saradnje sa nekim firmama, on treba da je u hendikepu u odnosu na onog bota sa FON-a? E, to je tuga…

  5. Jovica says:

    Лепо речено. И још да додам, нико те неће ништа стварно научити, осим ако се сам не покренеш и проникнеш у суштину. Факс је ту да ти да основе.

    Мислим да је главна разлика између приватних и државних дефинитивно критеријум.
    На државним факултетима он постоји.
    Негде су критеријуми виши, негде нижи. То зависи и од факултета, али и од појединачних предмета, односно професора.
    На приватним факултетима, критеријум је непозната категорија.

    П.С. Ако би људи са приватних факултета да се увере шта је то суров критеријум, нека дођу на рецимо на Електронски, да пробају поједине “коске” од испита, где је рецимо у последњих пола године један предмет положило неколико студената(а за то време изашло преко 150 њих).

  6. odgovorno tvrdim da od kako je nastao prvi fakultet tj univerzitet u srbiji najgore dve stvari koje su se dogodile su privatni fakulteti i bolonja, ljutili se vi ili ne kad tad cete se setiti ovih reci pogotovu kad budete trazili posao!

  7. колегиница с фона says:

    @Kolega sa FON-a ниси у праву. Све негативно набројано постоји и код нас и на сингидунуму али је код њих далеко израженије. Не могу сад да идем по ставкама јер си много глупости написао, па ћу написати поенту, пола копи-пејст са мог коментара на другом месту..
    На првој години на Сингидунуму један од најтежих предмета је онај на коме се учи оно што се учи у петом разреду основне школе. То је предмет Квантитативне методе које је полагала моја другарица која је тада открила да постоје негативни бројеви, да је 5-6 = -1, и навећа је мука био задатак из пропорције, или процената типа колика је цена производа који кошта 100 динара ако се снизи за 20%. И са таквим знањем она је солидан редован студент. Била сам на њиховом предавању из економије које стварно не може да се пореди са нашим, лик прво објашњава нешто као што би објашњавао дебилу или детету од 10 година а онда диктира реченице које они записују цео целцати час, са све оним “јел можете опееет” па он понови па тако по 2-3 пута. Говорим без икаквог претеривања. За колоквијум имају да науче 20 (не опширних) питања напамет па ако не прођу имају поправни на којем дођу идентичних тих 20 питања, а неретко има и поправни поправног итд. Други један друг такође са сингија намерно чека октобар 6 или који већ, јер тад пуштају иако малтене не знаш ништа. Једна сасвим банална ствар коју сам приметила током посете том приватном факултету јесте изглед и понашање људи. У соларијуму препечене девојке долазе на факс у допичњацима и штиклама и свим осталим што обично иде уз то, шминка, мала фенси ташница итд, а било је и оних кежуал обучених које су дошле у папучама најобичнијим и тренерци подврнутој. Тад је био испитни рок па тим горе вероватно тако иду на испит. Одело не чини човека и бла бла али оно стварно није изгледало културно а кад начујеш мало како креште по ходницима тешко да помислиш да су неке интелектуалке. Ето зато они имају “хендикеп” у односу на нас, колико год ми лоши били веруј ми да постоји још горе. А ако неко кида програмирање јер га је самостално научио а завршио је приватни, или није завршио ништа, тај нема хендикеп ниакав нити ће га неко одбити због фоновца са добрим просеком. поздрав

  8. banana univerziteti says:

    Ma koji privatni univeziteti. Znam puno ljudi sa privatnih univerziteta, i mogu samo da kazem da me je sramota u njihovo ime. Profesori na sred ispta izadju i ostave studente same u amfiteatru, a oni idioti nemaju ni od koga prepisu. Mada ne kazem da su pojedini drzavni puno bolji. Univerzitet u Beogradu je 457 na Sangajskoj listi. To je cini mi se u 2 posto najboljih na svetu. Mega bleja i singi dingi (da ne pominjem tek ostale) nisu ni medju prvih 15 000.

  9. Vlada says:

    Ja lično studiram Singidunum, upisao sam DLS studije na poslovnom fakultetu, zbog toga što sam hteo da radim i studiram u isto vreme. Završio sam prve tri godine sa skoro svim desetkama i sada sam u četvrtoj godini. Fakultet sam upisao zbog toga što sam hteo da dobijem znanje a ne diplomu. I verujte mi da sam se iskreno pokajao oko izbora fakulteta. Neznam kako je na državnim fakultetima ali što se tiče sticanja znanja na privatnim fakultetima to je praktično nemoguće, sve se zasniva na prodavanju magle. Jedino šta znaju dobro da rade privatni fakulteti je da sebe lepo izreklamiraju, dok im je kvalitet nastave i rad sa studentima nikakav, sve se zasniva na profitu i prodavanju diploma. Tako da ko bude želeo da upiše privatni fakultet zbog znanja, ja mu ne bih preporučio. Što bi naš narod rekao “nikada nemoj od slepca da tražiš oči”.

    Slažem se u potpunosti sa devojkom koja se potpisala kao “koleginica sa fona”, nažalost iz ličnog iskustva znam da je sve to istina.

  10. Nico says:

    Pre svega, većina komentatora ovog bloga izmišlja. Srećom, uglavnom nisu krivi za to. Iz priloženog se vidi da nemaju mišljenje i ne razmišljaju o ovoj temi svojom glavom. Razmišljaju medijskim hype-ovima, opštim mestima, tuđim i mišljenjem pojedinaca koji ga namerno takvim kreiraju. Zato se u tekstu pojavljuju “jedan moj prijatelj”, “znam puno ljudi tamo”, “bolonjizacija”, “prepečene devojke u dopičnjacima”…ljudi sa državnih fakulteta imaju znanje naučnika, a oni sa privatnih nemaju od koga da prepišu rezultat ispitnog pitanja 6×8 u prepunoj sali studenata bez nadzora profesora…
    Elem, da počnemo od “bolonjizacije”, odnosno straha kod ljudi (Srba!) od nepoznatog, jer sam siguran da manje-više niko od protivnika Bolonje ne zna ništa o njoj. Dakle, deklaracija je samo potpisana u Bolonji, gradu koji je osnovao prvi Univerzitet na svetu. U suštini, radi se o amerikanizaciji, a ne o evropeizaciji studija, kako se često spominje. Šta treba da donese ta deklaracija? Prvo, nivelisanje godina studiranja, programa i stečenih zvanja sa fakulteta. Taj deo je odrađen relativno dobro. Nakon 8+4+3 godina školovanja postajete Bachelor, nakon još dve Master, i nakon još tri Doktor filosofije (nauka). Program je nevešto upakovan u bodove (odnosno prost sistem računanja sati utrošenih na predmet) pa negde trpi predmet, znanje, a negde profesor ili student. Prihvatanje Bolonjske deklaracije ne znači nužno i “priznavanje” odnosno mogućnost lakše nostrifikacije vaše diplome sa fakulteta. Znači samo da ste studirali po određenim standardima, u smislu same organizacije studija. Na primeru to znači sledeće: zalud ste studirali npr. 4 godine na ETF-u fizičku elektroniku, ako hoćete da upišete Master studije na npr. Politecnica di Milano, moraćete da položite oko 10 predmeta razlike da bi ste dobili zvanje Bachelor (fizike ili mikroelektronike) koje se dobija za tri godine studija u Milanu. Sa druge strane, diplomu Fakulteta Kompjuterskih nauka sa Megatrenda možete nostrifikovati na Tehničkom u Kardifu ili Universita degli studi di Padova za desetak minuta. Zvuči nepravedno, ali je tako, FKN je uskladio program sa Computer Curriculum standardima, za razliku od uspavanih i samozadovoljnih državnih fakulteta. Urbane mitove, kao i one ruralno-jugoslovenske ostavite kod klavira. Niko se ni u Srbiji ne uzbuđuje kada kažete FON, Mašinski, ETF…čim pređete Horgoš, odnosno Bajakovo ili Sežanu (Slo-Ita granica) više niko ne zna za Crvenu Zvezdu, Beograd, Energoprojekt, vaš fakultet.
    Drugi deo “bolonjizacije” o kojem se još manje zna je puno važniji. Naime, nameću nam se standardi ali i navike američkog obrazovanja. To, ukratko, znači da je fax samo nastavak srednje škole (što i jeste!) tako da su predavanja, vežbe, kolokvijumi, i opšte prisutnost obavezni. Sistem bi trebao da postane humaniji, odnosno da se trud i osnovno znanje nagrade ocenom 6, najviše iz socijalno-ekonomskih razlika. Odnosno, da se roditelji ne iscrpe finansijski dugotrajnim studijama, odnosno da bi gotovo cela generacija završila fax u isto vreme, samim tim postali bolje povezani, što je kasnije značajno zbog traženja ili osnivanja posla. Taj deo nismo još preuzeli, a neke od stavki su i da su na boljim fakultetima pomerili prag proseka za diplomu (dobijaju je studenti sa višim prosekom od 7, oni ispod su šesticama stigli do kraja studija, ali u vanrednim rokovima moraju da izvuku prosek da bi diplomirali). Time je postavljena normalnija vrednost ocena, 5-ništa, 6-prolaz, 7-diploma, 8-uslov za master, 9-10 stipendija…dok kod nas postoji 6-10 i kilometarska provalija da petice, ekonomske katastrofe za porodicu, izgubljene godine života…
    Dalje, nije cilj fakulteta da naučite baš “to nešto” što traži neki profesor. Profesor sa državnog fakulteta je neki čovek iz neke stranke (svaka od stranaka “drži” po neki fax) koji napisao nekoliko knjiga iz svog predmeta, poznaje ih (prirodno) perfektno i očekuje od tek svršenog srednjoškolca, koji ne zna ništa ni o čemu, da je perfektno nauči za 6. Naravno da je ta knjiga savrčeno nebitna i preobimna kako za fax, tako i za posao koji bi sutra mogli raditi sa tim fakultetom. Npr. na liniji 17 beogradskog GSP možete upoznati kontrolora sa svršenim ETF-om. Veoma je zanimljivo da popričate sa njim o kvantnim mrežama, veštačkoj inteligenciji ili kretanju fotona, ali je jasno da je preko veze upao u BusPlus jer ni to ne zna dobro da radi.
    Mišljenja sam da je jedina prednost državnih fakulteta potpuno besplatno školovanje. Ukoliko nije, nema prednosti. Znanje nećete steći ni na državnim (samo bespotrebno!) ni na privatnim (gotovo nikakvo). Lakšu nostrifikaciju će te naći na privatnim, ali je najbolje da sami istražite od smera do smera kao će i gde preko ići. Na privatnim dobijate dobru povezanost sa uglavnom imućnijima (novčano i socijalno) što će vam značiti mnogo više od same diplome.
    Predstavljanje bi trebalo da je na početku, ali se bojim da bi, na neki malograđanski način, izvršili indentifikaciju na osnovu osnovnih informacija i time na drugačiji način posmatrali moj odgovor. Odnosno, prihvatali bi ga prema predrasudi koju ste stekli o meni. Student sam Megatrenda, a ranije Milanske politehnike, koja je najmanj 400 mesta ispred BU na Šangajskoj listi ali i najmanje deset puta bolji univerzitet. Moja preporuka ide isključivo privatnim fakultetima, uz ogradu da sami trebate da učite i naučite neki zanat (što je i cilj faxa).